ЈОВАНА ЈОВОВИЋ МЛАДА КЊИЖЕВНА НАДА  ИЗ ВАСОЈЕВИЋА

ЈОВАНА ЈОВОВИЋ МЛАДА КЊИЖЕВНА НАДА  ИЗ ВАСОЈЕВИЋА

Јована Јововић, рођена jе 30.03.2001. године у Беранама. У Андријевици је завршила основну и средњу школу, са одличним успјехом. Добитник је дипломе „Луча“. Студент је Факултета Политичких наука на Универзитету Црне Горе, одсјек за Међународне односе и политикологију. Од малих ногу је окружена књигама, а писањем почиње да се бави још као ђак основне школе. Са својим радовима учествовала је на бројним литерарним конкурсима, постижући запажене резултате. На конкурсу који је расписао Центар за културу Беране, на тему: „Скривена љепота ожиљака“, освојила је прво мјесто. На конкурсу Центара за културу и спорт Андријевица „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити“ била је другопласирана. На конкурсу у Беранама који расписује Народна библиотека „Др Радован Лалић“ на тему: „Твоје је да корачаш“ припало јој је треће мјесто. Ови радови су објављени у издањима часописа Токови.

Спрема књигу кратких прича, за коју се нада да ће убрзо угледати свјетлост дана.Као што и сама каже Јована је расла уз књигу и са књигом,тако да је писање негдје очекивано узећи у обзир и гене који су пуни ДНК -a сатканог од ријечи,реченице као базне станице у васпитању и образовању како формалном тако и свеопштем.Јована пише вјероватно као што је и сама таква као особa:Сигурно,фокусурано,хирушки прецизно и амбициозно до те мјере да то не прелази у гордост.Иако није књижевница по професији,у тренуцима и сегментима онога што ставља на папир могу се осјетити таленат и љубав али и велики рад и пожртвовање,јер наравно треба ускладити потребе студирања и осталих активности до којих вам је стало.Јована поручује да је књига најбољи учитељ и пријатељ, а да је писање најбољи рецепт за духовно јачање и културно уздизање сваке личности.

СКРИВЕНА ЉЕПОТА ОЖИЉАКА

Према дефиницији, ожиљак означава траг зарасле ране. Траг који опомиње да смо били рањени, да нас је бољело. Ожиљци нас кад-кад засврбе, подсјете да смо једном преживјели и да ћемо преживјети опет. Они нас провјеравају колико можемо да издржимо бол, био он на души, или тијелу. Ожиљци прикривају нашу крв, јављају да смо живи и да смо створени за осмијех и плач, за радост и горчину.

Дуго бирам ријечи, дуго се борим да ожиљке преточим у слова, дјела. У том трагању тражим смисао бола. И таман када помислим да сам га пронашла, исклизне ми с ума, срца. Тако се вратим у свијет парадокса, безнађа, бесмисла, затечена и по милионити пут изненађена хладноћом и грубошћу човјека. И опет ожиљак већи од моје жеље да га избришем из збиље, из додира. Такви ожиљци се не виде на први поглед, али често, ноћу, знају да цуре низ образе, пеку, соле нашу кожу, натапају јастук, или се сакупљају у кесице испод очију, одајући оно што не желимо да признамо сјутра дан. Али, то је драж живота, јер човјек без ожиљака као и да није човјек. Човјек без ране је машина од крви и меса, појава којој живот није закуцао на врата. А, ко год је спреман истовремено и за лет и за пад тај није лишен ожиљака. Тај је зарадио рану, али и коју бистрију мисао и слободнији ум.

Људи се често стиде својих ожиљака, журе да их сакрију, да их премажу којекаквим мелемима и травама, како би их претворили у блиједе мрље, не схватајући да су они њихове медаље, да су то несавршености из којих допиру снага, воља и нада. Заборављају да су ожиљци једна велика меморија, сјећање на враголије из дјетињства, на авантуре, на моменте крупних суза, на прошлост, на живот.

Некада од бројних удараца, масница и ожиљака, може доћи до тога да се учауримо, да се уплашимо и сакријемо у рупу, да се склањамо од свијета и, оно најгоре, од себе. Када се то деси, морамо да копамо свој пут назад. Морамо да раскрчимо шуму брига, комплекса, предрасуда, лоших вибрација... То је ђаволски тешко, али је изводљиво. Универзум је на нашој страни, иако нам се некада чини супротно. На нама је да се надамо, али и да се боримо и да вјерујемо у себе, јер читав свијет је у ожиљцима. И планета Земља се окреће, без обзира што је рањавају на различите начине. Тако и ми треба да се крећемо, падамо, устајемо, плешемо, сањамо, лепршамо испод облака, живимо са ожиљцима, јер тако се увијек пењемо степеник више. Знам да поносно носим сваки свој ожиљак и све оно због чега ме називају чудаком, онаквом или оваквом. Знам да нијесам савршена, да још увијек учим да волим себе, ратујем и балансирам између срца и разума. Али знам да ћу увијек да волим друге, да половим своје срце, дарујем га свему што радим, свему чему се надам и свему што ми ријечи мами. Можда ћу тиме правити још веће ожиљке, који никада неће зарасти. Али не марим због тога, ту сам да загрлим скитнице, сањаре, задовољим инспирацију, а срце је дужно да све то преживи. Ожиљци се међусобно разликују, али се тим именом зову све зарасле ране и код ветерана који бранише земљу своју, и код дјеце која су падала са бицикла, и код оних људи подвргнутим операцијама, али и код оних чија су срца сломљена због издаје и неправде. Ожиљци тако носе поруку да смо јачи од оног што покушава да нас надјача.

Зато мораш да гризеш, да будеш вриједан борбе која ти је наметнута. Мораш да желиш и да си наредан изазовима. Мораш да знаш да живот иде даље, да не чека никога, да се не осврће да покупи заостале путнике. Мораш да га пратиш, ако желиш да дођеш до жељене дестинације. Поручујем ти завири у своје биће, наћи ћеш прегршт љепоте, разума, емоција. Не покоравај се ранама, воли и кад боли. Ухвати сваки дан. Пронађи снагу у ожиљцима, чека те награда и скривена љепота која ће нахранити твој дух.